Generalno gledano, imam dosta loše pamćenje. Teško mi je da se setim stvari koje se obično lako pamte - na primer, kako se zvala moja učiteljica u prvom razredu, ili gde sam u subotu ostavio kišobran. Verujem da se ne bih sećao ni dana kada sam potpisao prvi ugovor za posao na radiju, da nisam morao da ga tražim pre par nedelja među raznim garancijama, sudskim pozivima i računima. Ovako, mogu da kažem da sam u radijskom svetu gotovo 14 godina, što bi trebalo da me učini ponosnim, ili makar zadovoljnim sa onim što sam do sada postigao.
   Ne osećam se tako. Osećam se iscrpljeno, prazno i tupo, kao kada prebacujem sa jedne na drugu radio stanicu. Gotovo sve zvuče isto, sa malim brojem pesama koje se vrte u beskonačnost, sa dosadnim, trivijalnim, lažno vedrim voditeljima i hiper produkcijom slogana koji ne znače ništa. Verovatno bih se osećao mnogo bolje da mogu to da kažem sa pravedničkim besom ili makar sa dozom posmatračkog cinizma, ali ne mogu, jer sam i sam odgovoran za to što se dešava. Krenuo sam da pišem ovde, delimično da izbacim tu frustraciju iz sebe, ali i da "naglas" sumiram sve što se dešava i razmislim šta mi je raditi dalje. Možda pomogne, a svakako vredi probati.